МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ МЕДИЦИНСКОГ КАРАКТЕРА

Литература за решавање теста

Реч аутора

 

Поштовани полазници курса,

У току излагања трудили смо се да представимо и обрадимо тему „Мере безбедности медицинског карактера“.

Тест се састоји од 50 питања која се заснивају на презентованом материјалу.

 

ЖЕЛИМО ВАМ ПУНО УСПЕХА У РЕШАВАЊУ ТЕСТА!


др Предраг Мишић

 

Специјална болница за психијатријске болести

Горња Топоница

 


www.nauzrs.org.rs

 

 

Увод

 

 

У савременој људској заједници потребно је да се међусобни односи регулишу на основу закона и правила понашања. Власт друштва се дели на законодавну, судску и извршну. Не постоји једнако право за све народе и за сва времена. Националне правне норме одговарају духу сваког народа, али је наравно неопходна и добра хармонизација и националног и међународног законодавства. У савременом друштву судска власт (судије, тужиоци, браниоци), чак када су у питању и најбољи стручњаци у својој професији, не могу познавати специфичности најразличитијих струка, које могу бити предмет процеса пред Судом. Да би могао да одлучује, Суд је принуђен да прибегава доказним средствима, од којих су вештачења изузетно значајна. За разлику од сведока, који Суду износи субјективна запажања, вештак мора објективно, на основу доказа,  правила струке, укључујући по потреби и казивање странака да одговори Суду. За правилно сагледавање елемената одговора вештак мора користити многе елементе засноване на чињеничном и стручном знању. Некада му је потребна допуна доказа, а некада вештак треба да предложи позивање других стручњака, када се сам не осећа довоњно компетентним. Пред Судом се избегавају страни стручни изрази, чак се све ређе користе термини експерти и експертиза, а умессто њих примењују се изрази вештак и вештачење.

Вештачење одређује Суд, писменим решењем, а може се одредити установа, тим или појединац (на слици изнад налази се Директор Специјалне Болнице за Психијатријске Болести „Горнја Топоница“, Мр. сци мед. прим Др Албина Властелица, судски вештак, која обавлја судско-психијатријска вештаченја на позив суда, како самостално, тако и тимски). Лекар опште медицине треба да познаје елементе судско-психијатријског вештачења у кривичном поступку и медицинске мере обавезног лечења. Потребно је да његова знања буду на нивоу добре информисаности, када је у питању улога вештака у области грађанског и парничног права, као и код проблема везаних за злоупотребу и зависност од психоактивних супстанци.

 

Нека питања судско-психијатријског вештачења

 

Судско психијатријска вештачења се обављају у амбулантним условима и то чини чак 90% вештачења, док се око 10 % вештачења обавља у стационарним условима. Реферат о обављеном вештачењу може бити изнет усмено, на записнику у суду или писменим путем.

Начин на који ће бити обављено вештачење одређује искључиво вештак или комисија вештака, што је одређено законом (ЗКП-ом). Такође је и дужина евентуалног стационарног (клиничког) вештачења у дискреционом праву вештака.

 

АМБУЛАНТНА ВЕШТАЧЕЊА

У грађанским предметима, у великој већини случајева, довољно је амбулантно вештачење. У предметима неимовинске штете, осим увида у предмет и релевантну медицинску документацију, те кратког разговора са тужиоцем практично не може учинити ништа друго.

Помоћне дијагностичке методе (психолошко тестирање, електрофизиолошка испитивања као што су ЕЕГ, ЕМНГ преглед, Компјутеризована томографија или преглед магнетном резонанцом (у колико није раније обављен) потребне су у случајевима процене трајног умањења опште животне активности, нарочито уколико се ради о повредама главе и можданог ткива, или ређе повреда периферних нерава.

Амбулантна вештачења се примењују и у случајевима кривичног поступка и то код непсихотичних учиналаца кривичних дела. Статистике показују да око 75% деликата против живота и тела у узрочном фактору имају афективно пражњење или комбиновани учинак алкохола (психоактивних супстанци) и афекта. Клиничка процена оваквих случајева не даје боље резултате, а повећава судске трошкове на различите начине.

Изузетак чине „гранични случајеви“ или нејасни случајеви где има елемената психотичности у опису понашања осумњиченог,  раније медицинске документације о постојању психичких сметњи.

 

 

 

 

Стационарна вештачења

 

      

Архаичан термин „посматрање“ које се односи на методу стационарног вештачења, потребно је променити у „испитивање и медицинско сагледавање“. Термин „посматрање“ у себи садржи пежоративне конотације, те стигматизацију испитаника, што има шира друштвена значења.

Медицинско сагледавање испитаника је низ дијагностичких процедура које нам савремена медицина пружа. Обавезно је урадити лабораторијске анализе, како стандардне, тако и специфичне (серолошке, мултигностик тест на психоактивне супстанце и сл.) затим рентген дијагностику, ЕЕГ преглед, психолошко тестирање, социјално-медицинску анкету (у колико је могуће на терену), евентуално мултидисциплинарно конзилијарно сагледавање (у зависности од испољене клиничке слике). Судско – психијатријска пракса показује да је за разјашњење случаја и заузимање судскопсихијатријског става најчешће довољно 2 до 3 недеље испитивања. Дужа задржавања немају оправдања ( боравак од 2 до 3 месеца нпр.)

У грађанско-правним предметима када постоји потреба за ширим сагледавањем (приватни тужилац) такође садржи економски моменат, али и отпор испитаника ка дужем болничком испитивању и евентуалним инвазивним дијагностичким методама у циљу сагледавања умањења опште животне активности.

 

Технике психијатријског прегледа и испитивања

 

Психијатријски преглед у себи садржи две технике:

– ПСИХИЈАТРИЈСКИ ИНТЕРВЈУ (разговор са испитаником) 

- ОПСЕРВАЦИЈА (Посматрање)

Циљ испитивања је сагледавање психичких функција (орјентација, памћење, упамћивање…) у форми обичне конверзације, које не сме у себи да садржи ништа што би било трауматско или понижавајуће за испитаника.

Пракса показује са апсолутном сигурношћу да психички здрава особа никада не одбија психијатријски преглед.Одбијање психијатријског прегледа већ упућује на могућност постојања душевне болести (поремећености).

Посматрање у склопу психијатријског прегледа описује спољашњи изглед испитаника, мимику, гестикулацију, опште понашање што употпуњује укупни доживљај о испитанику.

          

АНАМНЕЗА Пут до праве дијагнозе је добро узета анамнеза (аутоанамнеза и хетероанамнеза). У узимању анамнезе (хетероанамнезе) постоји низ замки, а једна од њих је и „шта испитаник каже, и како ми чујемо те изречене речи“ (језичканепрецизност, локализми, сленг, симболика, погрешна употреба термина и сл.).  

У судско психијатријском вештачењу, постоји један БИТАН извор хетероподатака о понашању испитаника, а то су СУДСКИ СПИСИ. У судским списима које увек треба детаљно проучити, поред оптужног предлога, постоје изјаве сведока које описују особу и њено понашање, а о коме судски вештак треба да се децидирано изјасни. Вештак има право да од суда затражи и постављање питања сведоцима о појединостима непосредног догађања, како би извео правилан закључак и на прави начин помогао суду.

НЕУРОЛОШКИ ПРЕГЛЕД Сваки налаз треба у себи да садржи и неуролошки преглед, посебно у случајевима где постоје подаци о алкохолизму, повредама главе или мишићних слабости, што свакако доприноси укупном сагледавању здравственог стања испитаника.

ОПШТИ ТЕЛЕСНИ ПРЕГЛЕД Приликом пријема пацијената на болничко испитивање и лечење у оквиру редовног рада на одељењу, ради диференцијалне дијагностике потребан је и соматски преглед и опште клиничко сагледавање.Исти критеријум је потребан и у судскопсихијатријском сагледавању чињеничног стања о здртавственом стању испитаника

ЛАБОРАТОРИЈСКЕ АНАЛИЗЕ Приликом амбулантног сагледавања испитаника, одређивање лабораторијских испитивање се захтева повремено и са циљаним претрагама (нема рутинског и обавезног испитивања).

Исто се односи и на друга медицинска испитивања - рентген дијагностика, компјуте-ризована томографија (скенер), магнетна резонанца, ЕМНГ и ЕЕГ дијагностика које не треба рутиснки захтевати и из економских (финансијских) разлога.

ПРОБЛЕМ тзв. ДИЈАГНОЗА У судско-психијатријском раду срећемо се са две врсте дијагноза тј.етикета, којима означавамо психопатолошка стања. То су ПРАВНИ ИЗРАЗИ и МЕДИЦИНСКИ ИЗРАЗИ

Правне дијагнозе или ознаке односе се на аспект правне науке у односу на психопатолошка стања. То су: „привремена душевна поремећеност“, „привремена душевна болест“, „трајна душевна болест“ и „заостали ментални развој“. Са судскопсихијатријског гледишта најједноставнији и најмање споран је термин „заостали ментални развој“. „Трајна душевна болест“ је анахрони термин јер савремена психијатрија и напредка медицине и фармакологије, душевне поремећаје доводи у категорију пролазних и излечивих колико и сви други медицински ентитети. Не може се унапред тврдити и прогнозирати неизлечивост одређеног душевног обољења..Сенилна деменција и олигофренија су можда у категорији „неизлечивих“ обољења, али се последњих година и ту види напредак науке и медицине у терапији и делимичном опоравку симптома болести.

Највише проблема ствара категорија „Привремене душевне болести“.Овакав термин се може односити на акутна погоршања, замахе дуешевне болести.

Чест термин је и „привремена душевна поремећеност“ која подразумева стање пролазне психичке измењености, најчешће услед употребе алкохола (психоактивних супстанци) или афекта, односно у комбинацији ова два узрочника. У оваквој квалификацији постоје све градације урачунљивости што је мањкавост овог правничког термина.

Медицински аспект проблема дијагнозе душевних болести решава се међународном класификацијом болести, са сада актуелном 10-ом ревизиојом (ИCД -10), али се и поред тога дешава да један исти пацијент код различитих психијатара буде различито схваћен и дијагностикован, што ствара конфузију код пацијента у медицинском раду, а у судскопсихијатријском смислу у форензичком погледу. Форензички неискусан психијатар може направити грешку у буквално схваћеној предходно спроведеној психијатријској дијагностици, а без ширег сагледавања испитаника (пацијента) и његових животних околности. Психијатар у судској пракси треба да покаже сву ширину погледа на свет, еластичност и компромис како би медицинско знање довео у разумљиву и прихватљиву формулацију за суд.

Одговор на правно питање о „природи, врсти, степену и трајности душевне поремећености (болести)“ су прилично нејасни, поготову код ендогених психоза, где се са апсолутном сигурношћу ништа не може јасно и децидирано дефинисати.

 

О процени урачунљивости и дијагнозама

 

Дилеме и заблуде о процени урачунљивости особа које су предходно прошле процес дијагностиковања, и даље постоје. Правосуђе, као и психијатрија склони су да грубо одреде квалификацију дела по принципу „Сви психопати су урачунљиви“ или „ Све психозе су неурачунљиве“. Клиничка дијагноза посматрана кроз призму учињеног кривичног дела указује на битну разлику да ли је особа из категорије поремећаја личности, одреаговала на баналну провокацију изразитом физичком агресијом, или је иста структура личности у дужем временском периоду поткрадала своје предузеће. Ако особа која болује од „параноје“ изврши убиство неког од својих „прогонитеља“ не може исто да се процени као у кривичном делу вршења крађе или подмићивања.

     

Урачунљивост се мора вештачити индивидуално, узимајући у обзир специфичност сваког појединог случаја, уз психопатолошку, криминолошку и друге анализе, у складу са оним како урачунљивост треба вештачити увек и без изузетка.

 

О психијатријској екпертизи

 

Судскопсихијатријско вештачење може бити дато усмено или писмено.Увек су пожељан писмена вештачења, са што више елемената, детаља и образложења. Савремен начин живота по некад намеће бржи пут и за суд и за вештака, па се прилази усменом излагању.

У оба начина излагања, вештак мора да се предходно упозна са списима предмета и да обави преглед особе која се вештачи. Изузетак може бити вештачење код деликта из области привредног криминала који обилује детаљима из финансијске струке која није блиска психијатрији. У таквим случајевима корисна је консултација и сарадња вештака из различитих стурка како би се проценило да ли је садржај привредног деликта захтевао стручност, знање и ангажовање интелектуалних способности, или се пак ради о грешкама неурдне и расејане особе учињене због дуготрајне употребе алкохола и сл. Наравно да су изеузетси и случајеви вештачења тестамента или уговора о поклону када се ради о процени понашања особе која више није у животу.

Писмено вештачење има своју форму коју треба испунити разумљивим садржајима, како за лаике, тако и за стручна лица, како из области права, тако и из области медицине. Често се дешава да суд затражи супервештачење, па је потребно да у налазу, поред појашњења латинских (медицинских) израза, буду наведена и оригинални изрази (дијагнозе и сл.)

Први део писмене експертизе садржи излагање материје, проблематике и добијених резултата (подацииз судских списа са навођењем задатка тј шта се од вештака тражи, као и наводи из судских списа). Други део експертизе садржи анализу случаја и мишљење, те закључак укупног налаза.

Препорука за оквир писмене експертизе: Почетак експертизе је цитат релевантног дела текста из наредбе суда за вештачење. Цитат суштинског дела оптужнице или захтева за спровођење истраге. Навођење материјала који је вештаку стајао на располагању (судски списи, непосредни преглед итд.) Набрајање материјала из предходних извора који су вештаку послужили као ослонац за давање мишљења ( који искази сведока, која документација и сл.) Анализа случаја и мишљења ( психопатолошка анализа)

Закључци Грађанскоправне експертизе се од кривичноправних битно не разликују, једино колико то природа материје изискује.

 

О личности вештака

 

Основни задатак у судскопсихијатријским вештачењима је да лекар, вештак, сазнања једне струке саопшти и пренесе у сазнање друге струке. Психијатар у вештачењу треба да темељно преформулише психијатријски ток размишљања и закључивања у правнички и општедруштвени систем размишљања и схватања. Ово приближавање углова посматрања исте проблематике мора бити презентовано на разумљив, практично применљив и употребљив начин. Савршен медицински стручњак у судници може бити беспомоћан у колико није у стању да схвати и прихвати другачији начин размишљања. Позивање на стручну литературу и цитирање научних радова и аутора у судници, као аргумент за одбрану експертизе може бити контрапродуктивно и практично неупотребљиво, те се не може препоручити.

Постоје различити приступи при одговору на питање да ли психијатар као лекар који лечи пацијента треба (или може) да вештачи исту особу у судском поступку.  

Тачан одговор на ово питање практично не постоји, али постоје „замке“ за лекара који по инерцији своје професије има потребу да заштити пацијента, пружи му одређену подршку, те да сачува лекарску тајну која му је неком приликом изречена.  

Поставља се питање колико је лекар у таквом случају непристрастан, или пак себе доводи у неповољан положај у медицинској пракси у колико да по пацијента неповољно мишљење у судници.

Ову дилему делимично може да реши поглед на то да је одговорност према друштву од већег приоритета од одговорности према појединцу.

 

Појам и значај урачунљивости

 

Ментално оболела лица су врло често мета јавности када се догоди неки злочин. Јавност је склона да строго и претерано реагује поводећи се за сензационалистичким писањима дневне штампе, која се труди да нас најпре упозна са могућом психијатријском «позадином» целог случаја. Осуда јавности о томе да тешке злочине по правилу чине ментално оболеле особе,  тешко може да се оповргне упркос чињеници да су само 4% од укупног броја ментално оболелих лица извршиоци неког преступа, док у укупној маси криминалитета учествују са 1% (1, 2).

Да би се утврдило да је неко крив за злочин, закон подразумева доказивање да се ради о кривичном делу и да је особа која је дело починила крива.

Кривично дела има четири елемента, и то:

1. да оно мора бити дело човека. Уколико је последица наступила нпр. дејством природне силе или животиње (сем ако је животињу, као средство извршења, искористио човек) кривично дело не постоји. Кривично дело не постоји ни када је учинилац лице које је млађе од 14 година, јер не постоји објективни услов (узраст) да би се то лице могло сматрати одговорним

2. да је дело предвиђено у закону као кривично дело

3. да је дело противправно,  што се обично схвата као противност некој правној норми, односно кршење неког прописа

4. виност или кривица. Виност (кривица) се схвата као психички однос учиниоца према делу које је извршио и за које му се може упутити санкција.

Да би неко кривичноправно одговарао, није довољно само да учини дело већ је неопходно да је крив, а један од предуслова кривице је да је учинилац био урачунљив. Са још једном грешком се срећемо скоро свакодневно. Када се открије неки злочин често чујемо: “ Кривично дело које је учинио Н.Н. учинилац…” Како кривично дело постоји када постоји кривица и урачунљивост за дело, не може се говорити о наведеном начину док је извршилац непознат,  јер не знамо да ли је у време почињења дела био урачунљив. Неопходност утврђивања менталног стања у време почињења кривичног дела заступала је још Марија Терезија у свом кривичном законику из 1768.године (Constution Criminis Theresiania) у коме каже: “ За злочин се може, без разлике сталежа и пола, окривити свако ко поседује разум и слободну вољу, док су напротив за злочин неспособни они којима једно или друго недостаје…”

Ако је нечија способност за вршење рационалне радње ослабљена или потпуно укинута због психијатријског поремећаја, онда је и кривица за дело смањена или потпуно укинута. У наведеним ситуацијама уместо казне изричу се мере безбедности, јер казна не би имала своју сврху - спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична дела.  

Правни модели за процену урачунљивости

Процена урачунљивости је доктрина која се у правном смислу установљава углавном на два начина. Мек Нухтан (МcNaughtan) модел је настао у Енглеској у случају Данијела Мек Нухтана (МcNaughtan случaј, 1843), који је грешком убио секретара премијера Роберта Пеел-а ( који је иначе био његова мета), а ослобођен је кривице због неурачунљивости. Због протеста јавности на ову пресуду, краљица Викторија је затражила тумаћење неурачунљивости од Врховног суда и добила је одговор да урачунљивост може бити проглашена уколико се докаже да је починиоц у време извршења дела био у стању такве умне поремећености да није знао природу и квалитет дела које је радио,  или да није знао да је то што је радио било погрешно. Замерка овом моделу је била да разматра само когнитивне аспекте, и да не пружа могућност да се размотре ментална оштећења који утичу на способност оптуженог да контролише свој понашање односно поремећај воље (3, 4).

Амерички институте за право (American Law Institute - ALI) је укључио вољну компоненту при процени урачунљивости. АЛИ модел (American Law Institute стандард) предвиђа да починиоц није одговоран за кривично дело ако у правно релевантно време услед душевне болести није могао да процени да је дело противправно, или није могао да прилагоди своје понашање захтевима закона.(5)

Сам појам урачунљивот није психијатријски термин. Урачунљивост се у прихијатријском смислу преводи као могућност схватања значаја свог дела и његових последица (интелектуални, когнитивни део) и могућност управљања својим поступцима (вољни, волитивни део). Могућност схватања значаја дела обухвата могућност схватања стварног (природног) и могућност схватања друштвеног значаја дела. Могућност схватања стварног, природног, реалног значаја дела, огледа се у могућности „да појединац зна за себе, за своју средину, и да запажање о томе може довести у неку разумну међусобну везу “Другим речима, учинилац мора бити у могућности да има правилну представу о стварним околностима дела, као и о последици коју може да проузрокује предузета радња – деловање природних закона или законитости у друштвеном збивању (6). Могућност схватања значаја дела не обухвата у себи могућност да се схвати етичко-морална вредност почињеног дела,  јер је етичко-морална вредност релативна, субјективна и самим тим променљива категорија. Стога и процена почињеног дела од стране учиниоца са позиције морала и етике зависи од његових субјективних својстава (структуре личности, васпитања,  развоја,  класне припадности, миљеа, итд. (7, 8). Из тог разлога ова променљива категорија не може бити уткана у институт неурачунљивости.

Урачунљивост је скуп инетелектуалних и вољних елемената који човеку омогућавају да правилно расуђује и правилно одлучује о својим поступцима. Питање урачунљивости је у ствари мерило према коме се одређује лична одговорност појединца за кривицу.

Кривични законик Републике Србије не дефинише урачунљивост, већ неурачунљивост која постоји у ситуацији када учинилац није мога да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима услед душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености. (Кривични законик Републике Србије, члан23, став 2). У погледу прописивања института неурачунљивости Кривични законик уместо некадашње три биолошке основе сада прописује и четврту, друга тежа душевна поремећеност.

Не треба мешати појам урачунљивости са појмом менталног односно душевног здравља или болести и неоправдано третирати ова два појма као синониме. Појам урачунљивости је везан за кривично дело. Може се говорити само о томе да ли је неко у одређеном тренутку био урачунљив у односу на одређено кривично дело. Не може се говорити нити поставити питање да ли је неко сада урачунљив (уколико не врши кривично дело) или да ли је неко уопште урачунљив,  јер општа урачунљивост не постоји. Појам урачунљивости се аутоматски губи и нестаје оног тренутка када се одвоји од конкретног кривичног дела. Друга важна карактеристика при утврђивању урачунљивости је да постојање менталног обољења не значи аутоматски и смањену урачуљивост. Починиоци могу имати различите менталне поремећаје, а да за дело буду урачунљиви. Тако није исто ако психотични пацијент украде златни крст са ланчићем и прода га за реалну цену или ако украде и закопа са низом других верских и магијских симбола јер му је "глас" рекао да из одређеног разлога то уради. Неке државе имају термин за починиоце са менталним поремећајем који су за дело били урачуљиви, то јест криви за своје поступке. Овај термин је познат као крив али ментално болестан ( ГБМИ- гуилтy бут мeнтaллy илл).

 

Методе процене урачунљивости

У кривичноправној теорији познате су три метода за утврђује неурачунљивоси и то: биолошки, психолошки и мешовити метод.

Према биолошком или етиолошком методу утврђивање (не)урачунљивост се своди на дијагностиковање менталних поремећаја код починиоца у вриеме кривичног дела,  при чему је небитно до каквих су последица на плану психичких функција расуђивања и одлучивања довели ти ментални поремећаји. Овом методом се утврђује поремећај који доводи до психичких сметњи на плану расуђивања и одлучивања, али не и сама психопатолошка стања која су постојала у правно релевантно време.

Према психолошкој методи утврђивање (не)урачунљивост се своди искључиво на утврђивање постојања психопатлошких функција која настају као последица патолошких психичких стања.

Према мешовитој биолошко-психолошкој методи (не)урачунљивост се утврђује применом и биолошке и психолошке методе. Применом биолошке методе се прво утврђује постојање менталних поремећаја, док се психолошком методом утврђује постојање психопатолошких функција у контексту наведеног поремећаја и њихов директан утицај на расуђивање и одлучивање. Применом оба критеријума, тј. мешовите методе, може се дати правилан и потпунији одговор у погледу урачунљивости, неурачунљивости или смањене урачунљивости. Овај начин има низ предности.Уколико би се руководили биолошком методом ушли би у замку да урачунљивост процењујемо само на основу дијагнозе. Постојање самог поремећаја говори мало и уопштено о клиничкој слици, њеној тежини, да ли је поремећај у фази релапса или ремисије, а посебно о утицају поремећаја темпоре цриминис (у време почињења дела) на могућност схватања дела и могућност управљања својим поступцима.

 

Процена урачунљивости

Мало је емпиријских докази о врстама и квалитету процене стручњака форензичке психијатрије у вези урачунљивости.(12;13). Процена урачунљивости је, угланом, на основу личне процене испитивача, уз предуслов да је за то едукован. Доказ о неуједначеним критеријумима налазимо у свакодневној судској пракси, где два вештака дају различита мишљења. Ово наводи на заључак да о објективној процени поузданости и валидности вештачења још увек не можемо да говоримо.

Одређивање валидности пресуда о урачунљивости је изазов јер не постоји " златни стандард ", који критеријуми и у ком проценту утичу на донету процену (не)урачунљивости. Процес евалуације обухвата три главне компоненте или извора података: Судско-психијатријски интервју са окривљеним, инструменте форензичке процене и додатне информација укључујући друге извештаје, изјаве сведока, изјаве жртава, извештаје полиције, медицинску документацију сл. Читаоци се упућује на додатне изворе за потпуње и детаљне информације о процесу процене урачунљивости ( Borum, 2003; Giorgi-Guarnieri, eт al., 2002; Golding & Roesch, 1987; Golding, 1992; Golding eт al, 1999; Goldstein, Мorse, & Shapiro, 2003; Gutheil, 2002; Мelton eт al., 1997; Rogers & Shuman, 2000; Shapiro, 1999).

 

Судско-психијатријски интервју

Судско-психијатрјски интервју има за циљ да утврди ментално стање починиоца у време извршења кривичног дела. Процена менталног стања у време извршења кривичног дела се може поделити у неколико фаза(14):

1. Почетак:

Почетак подразумева да се вештак представи и јасно објасни због чега је оптужени позван,  фокусирајуćи се на разлог процене, коме ćе бити послат извештај, уз информисање о ограничењу везаном за поверљивост података. У неким земљама Европе и Америке уведена је обавеза да након објашњена наведених чињеница, окривљени потписује сагласност за пристанак на судскопсихијатријску процену. Овде може да се постави питање о изношењу потенцијално инкриминишућих информација добијених директно од окривљеног о делу за које је окривљен. Вештаци често морају да изнесу такав податак у исказу када описују основу за своје мишљење, чак и ако та информација терети окривљеног.

Као добра пракса се показало информисање окривљеног који извори података су доступни вештаку, мада у случајевима сумње на манипулацију испитивач може да учини другачије . То је ствар процене,  међутим овакав податак може помоћи у клиничкој процени. Овај податак може да се предочи окривљеном и касније, током даљег интервјуа, као контрадикторни податак његовој изјави како би се детектовала реакција оптуженог и да се евентуално утврди да ли је окривљени свесно давао нетачне податке због свог менталног поремећаја, због поремећаја памћења, анксиозности због које се збунио, депресивности у контексту псеудодеменције и др.

2. Историја ранијих болести и поремећаја

Ово је форензичко.психијатријски преглед историје болести окривљеног . Важно је да се добију информације у вези са историјом поремеćаја током живота окривљеног,  да ли је био на неком третману, и уопште о варијабилности у менталном функционисању . Од посебног значаја су стања која се помињу у време почињења кривичног дела. Образац поремеćаја менталног стања, њен однос са третманима и друга медицинска стања (на пример, хипогликемија), ситуациони стресори употреба алкохола и дрога, посебно су важни.

3. Садашње ментално стање и ментално стање у време почиња дела

Процена актуелног психичког стања је свакодневни посао психијатара и у том смислу не представља проблем. Ситуације који маскурају клиничку слику су реактивна стања окривљеног због ситуације у којој се налази, обзиром да се процене врше углавном амбулантно и добијамо само трансверзални пресек и евентуални психофармаци које окривљени можда узима актуелно. Ова ментална стања се могу одвојити, међутим понекад је то теже. Као помоћ у оваквим ситуацијама саветује се употреба психолошких тестова у циљу дијагностике. Употреба релативно стандардизованих тестова побољшала би поузданост у раду и резултатима.

Детаљна експлорација у односу на ментално стање у време извршења кривичног дела се фокусира на однос између психопатолошких елемената који су постојали и понашање оптуженог. Овај део интервјуа подсецћа на психолошку аутопсију. Од оптуженог се тражи да реконструише своје мисли, схватања,  искуства,  ставове и понашање и др. Ретроспектива евалуације је некада тешка због психичког поремећаја окривљеног али и због симулације и дисимулације којима некада прибегавају.

 Тренутно постоје два специјализована упитника за форензичку процену који су развијени са циљем да помогну у процени психичког стања у време извршења кривичног дела и обе су развијене пре две деценије. С обзиром да су тенденције судско-психијатријске праксе да се више ослањања на процену психометријским инструменатима, ова два инструмента ће бити укратко приказана.

Евалуација менталног стања у време почињења кривичног дела ( The Мental State aт the Time of the Offense Screening Evaluation (МSЕ;).

Евалуација менталног стања у време почињења кривичног дела (16) је полуструктурисани интервју. Састоји се од три дела: (а) анамнсетички подаци,  који процењују преморбидно психолошко и когнитивно функционисање окривљеног, (б) део о информацијма које се сакупљају у вези кривичног дела од окривљеног и екстерних извора, и (ц) садашње психичко стање.

Иако није било никаквих објављених студија о поузданости МСЕ, његову валидност је проценио Слогобин (1984). Двадесет четири психијатријска ваштака су обучени да користе МСЕ,  а затим су процењивали 36 предмета. Они су добили само опис оптужбе и транскрипте интервјуа. Њихове одлуке су разматране у односу на одлуке донете од стране форензичког  тима. Анализа је показала висок степен подударности у закључцима у 72 % случајева. Егзаминатори су за разлику од форензичког тима, пронашли лажно позитивне налазе у 28% случајева. С обзиром на ограничену поузданости и валидност истраживања,  МСЕ се посматра као водич за евалуатора у циљу обезбеђивања и разматрања релевантних информација.

Роџерсова скала процене кривичне одговорности (Rogers Criminal Responsibility Assessmeht Scales - R-CRAS).

Роџерсова скала процене кривичне одговорности  је груписана у пет области : 1. поузданост података, 2. Органицити, 3. Психопатологија,  4. когнитивне контроле,  и 5. контрола понашања . Област психопатологије обухвата бизарно понашање,  анксиозност,  заблуде,  халуцинације, депресивно расположење или хипоманично-манично, вербалну кохерентности. Р - ЦРАС је инструмент који одражава релативну валидност у процени симптома и знакова металних поремећаја И њихову релевантност у односу на дело. Након обуке и примене ове скале форензички психијатри су достигли највиши степен сагласности у процени елемената (не)урачунљивост.

Након завршеног интервјуа, улога вештака није да донесе правне закључке или формалну психопатолошку дијагнозу .

Уместо тога, улога вештака као експерта, је сазнања о постојању разних психопатолошких стања и њихов однос према различитим облицима понашања, перцепције, воље и когнитивних капацитета, посебно у моменту одлучивања.

У нашој средини се методологија вештачења спроводи кроз шест делова:

1.       Процена садашњег психичког стања учиниоца кривичног дела. Процену садашњег психичког стања вршимо током амбулантног преглед или клиничког испитивања.  

2.       Психичко стање учиниоца у време извршења дела, што је разматрано у претходном делу.

3.       Процена мотивације; Кривична радња може потицати из нормалног дела личности и тада је она нормално-психолошке природе или мотивације. Ако је мотивација за дело била условљена психотичним мотивима или психотичним импулсом или је подстицај потицао из измењене личности, онда се говори о мотиву психопатолошке природе.

4.       Процена личности учиниоца кривичног дела; се врши психолошком експлорацијом и анализом биографских подата починиоца. На основу интегрисаних података о личности закључујемо да ли је дело страно личности (дистоно) или није страно личности (егосинтоно).

5.       Анализа извршене радње са психолошкогпсихопатолошког гледишта за процену стања урачунљивости веома је значајно да ли је кривично дело претежно вољно, претежно афективно, афективноимпулсивно, нагонско-инстинктивно или психотично.

6.       Анализа самог кривичног дела; треба да осветли однос окривљеног према учињеном делу. Посматра се начин извршења, општи смисао, лична корист, као и суштина извршеног дела.  

 

 

Основе неурачунљивости

 

Биолошку основу неурачунљивости чине разни облици менталних поремећаја и обољења у којима је нормално и правилно одвијање психичких процеса грубо нарушено . У таквим стањима долазе до изражаја поремећаји свести, емоција, мишљења, опажања, памћења итд., што доводи до немогућности правилног расуђивања или одлучивања(21).

 

 Душевне болести

Најћешћи и у пракси најважнији основ неурачунљивости је душевна болест. Душевне болести су обољења централног нервног система која се испољавају у патолошким поремећајима и процесима већине психичких функција. То су груби поремећаји у интелектуалној и емоционалној сфери који ремете способност за расуђвање и рационално понашање. У душевне болести се убрајају психозе, функционалне и органске и оболења централног нервног система са психијатријском експресијом (епилепсије, прогресивне парализе, сифилиса, сенилне деменције, артериосклероза,  повреде мозга...). Душевне болести могу бити привремене и трајне. Под трајним душевним болестима се подразумевају дуготрајни и трајни ментални поремећаји који се не могу излечити. Привремене душевне болести су болести краћег, привременог, повременог или периодичног трајања, који могу имати дуге фазе добре ремисије или се повлаче.

 

Привремена душевна поремећаност

Други основ који може довести до искључења урачунљивости је привремена душевна поремећеност. „Душевна поремећеност“  траје током деловања ендогеног или егзогеног узрока који је до ње довео. Оваква стања могу наступити услед високе телесне температуре, потреса мозга, гушења, преморености, исцрпљености, интоксикације алкохолом, интоксикације дрогама итд. До привремене душевне поремећености може доћи и због афективних стања високог степена, као што су интензивни страх,  гнев, бес, мржња, љубомора, стрес, радост, туга итд. Привремену душевну поремећеност изазивају само они афекти који су по свом интензитету такви да искључују могућност расуђивања или могућности одлучивања.

 

Заосталост душевног развоја

Трећи основ који може довести до искључења урачунљивости је заостали душевни развој (недовољна ментална развијеност). Стање заосталог душевног развоја подразумева отежано или искључено расуђивање или одлучивање због заосталог менталног развоја али и због неразвијених социјалних релација услед изолованости од друштва.

 

Друга тежа душевна поремећеност

Предвиђајући и неку другу тежу душевну поремећеност као могући биолошки основ неурачунљивости, законодавац је изашао у сусрет савременој психијатрији која понекад психопатије и неурозе може да класификује под овим видом поремећености.

 

СМАЊЕНА УРАЧУНЉИВОСТ

 

Урачунљивост повлачи кривичну одговорност, а неурачунљивост је искључује. Између тих стања постоје облици прелазних стања у којима не постоји ни потпуна урачунљивост ни потпуна неурачунљивост. Таква се стања називају стања смањене урачунљивости. Смањена урачунљивост спада у релативно новије институте кривичног права, а настала је као резултат потребе да се реши проблем кривичне одговорности  категорија као што су недовољно душевно развијене особе, особе у поодмаклој животној доби, алкохоличари, психопате, итд.

Стање битно смањене урачунљивости постоји код починиоца кривичног дела чија је способност да схвати значај дела у време почињења кривичног дела и/или способност да управља својим поступцима била битно смањена због трајне или привремене душевне болести, привремене душевне поремећености или заосталог душевног развоја или тежа душевна поремећеност. У пракси форензичке психијатрије Србије, па и неких околних земаља, уведена је и категорија једноставно смањене урачунљивости то јест смањење урачунљивости али не до битног степена. Ову категорију суд прихвата иако она није предвиђена законом јер омогућује прецизнију процену.

 У кривичном праву починиоц кривичног дела може бити урачунљив или неурачунљив. Смањена урачунљивост је дакле, облик урачунљивости због чега је особа која је починила кривично дело у стању смањене урачунљивости кривично одговорна. Такву особу суд може блаже казнити, али се кривична одговорности не искључује.

Смањена урачунљивост се утврђује као и неурачунљивост,  биолошко-психолошком методом. То значи да се при утврђивању овог стања морају узети у обзир и биолошки и психолошки елементи. Наиме, потребно је утврдити који је ментални поремећај постојао у време почињења кривичног дела и како је он утицао на смањење способности схватања дела и способности управљања поступцима окривљеног.

За разлику од потпуне неурачинљивости, код смањене урачунљивости способност схватања значаја и последица дела као и способност управљања својим поступцима није потпуно искључена већ само смањена.

Ваља рећи да битно смањена урачунљивост као и неурачунљивост морају постојати у време учињења дела и утврђују се у односу на конкретно учињено кривично дело.

Приказ случаја из архиве ауторове праксе:

У наредби суда се, између осталог тражило, да се процени урачунљивости окривљеног АС у време извршења кривичног дела. Основни јавни тужилац подигао је тужбу против АС, због основане сумње да је починио кривично дела убиство из нехата из члана 49 КЗ РС.

Са предметом вештачења смо се упознали детаљним проучавањем судских списа,  прегледом медицинске документације, затим смо извршили амбулантни психијатријски преглед и психолошко тестирање окривљеног.

Анамнестички подаци: АС је рођен 1975.године.Завршио је средњу школу .До 10. разреда је ишао у редовну школу, а након тога је прешао на ванредно школовање.Разлог за овакву одлуку је било што је више волео да ради него да учи. Запослен је као радник. Боловао је од хепатитиса. Алкохол узима ретко. Његова породица порекла је била складна.Од петоро деце, колико их је било, он је био трећи.У породици није било душевних болести.

У односу на кривично дело које му се ставља на терет, окривљени је дао следеће податке: Са бившом супругом, сада покојном АЕ је био у браку  13 година. Имају двоје деце. Свој брак је описао као складан. Проблеми су настали 2007. године, када му је супруга, сада покојна АЕ, рекла да има ванбрачну везу, коју жели да прекине и да настави уобичајен брачни живот. Оштећеном је било жао што га је супруга «преварила». Неколико дана после овога, сада покојна АЕ је покушала да се убије прекомерним пијењем таблета и алкохола. По изласку са лечења је наставила са узимањем лекова по препоруци психијатра. Када је пила лекове понашала се добро, а када би пар дана престала са терапијом, постајала је агресивна. Наредне две године су живели заједн, али су се отуђили. До сукоба није долозило јер су врло ретко разговарали. АЕ је водила рачуна о кући, деци, спремала је и кувала. Такво стање је било до 2012.године, када је АС доживео саобраћајну несрећу. У тој несрећи АС је задобио тешку повреду главе због чега је истог дана био оперисан. Супруга АЕ је долазила у посету.Након 7 дана, лекар је позвао супругу и обавестио је да предстоји још једна операција након које АС може остати инвалид. Од тог дана супруга више није долазила у посету. Након две недеље АС је изашао из болнице, без већих неуролошких проблема.Када се вратио из болнице, АЕ се понашала чудно. Често је била пред огледалом, дотеривала се, говорила је да му се несрећа догодила « јер има Бога» и наговештавала је да ће опет бити са бившим љубавником, а да ће њега оставити. Имала је обичај да пушта гласно музику, што је код АС стварало нервозу и главобољу. Ретко је кувала. АС се овог периода делимично сећа јер је често спавао. Након 6 дана се са децом одселио код своје сестре која је живела у истој згради. Једног јутра АС је седео поред прозора и видео је како супруга руком зове ђубретаре да дођу код ње. Следећег четвртка АС је седео поред прозора и чекао да види да ли ће се иста ствар поновити, јер је знао да АС има проблема са живцима и да би својим понашањем могла да осрамоти породицу, посебно децу.Тог дана АЕ је изашла из стана и поново позвала ђубретаре да дођу код ње. Двојица су наставила са радом, а друга двојица су отишла у стан. После пола сата кренуо је у стан код АЕ. Видео је да је његова мајка, такође, ишла тамо.Чуо је како је почела свађа између ње и супруге. Када је ушао видео је поменута два ђубретара као седе. Питао их је шта они ту раде, а они су објаснили да су пријатељи домаћице.АС им је рекао да оду, што су они и урадили. У то време, у стану је била и њена мајка. Настала је свађа. АС је отишао из стана. После 4 дана је поново отишао код супруге и рекао јој да се одсели из стана, са чиме се она сложила.

Наредног четврта, АС је поново видео супругу како зове ђубретаре у стан. Отиша је код ње пре него што су они стигли. Видео је припремљене путне торбе. Питао је зашто поново зове ђубретаре. Почела је свађа. Ударила да је у предео главе где је био оперативни захват. Његова мајка је покушала да је смири. АС је ухватио за руку и замахнуо да је удари али се АЕ измакла. При другом замаху је ударио и видео је да јој је пошла крв на нос. Отргла се и побегла је. Након три дана обавештен је да је АЕ преминула.

 У то време АС није узимао психијатријске лекове и није био под дејством алкохола. Због повреде главе ослабио му је слух, приметио је да заборавља више него пре и да има главобоље, посебно при промени времена.

Отпусница са Неурохирушке клинике показује да се ради о епидуралном и субдуралном хематому фронтотемпоралне регије.

Вештака судскомедицинске струке је утврдио да су код пок. АЕ постојале дифузне промене на крвним судовима мозга, срца и бубрега. Промене су припадале хипертензивној болести. Повреде које су у директној вези са крварењем у мождане коморе су настале на местима претходне ожиљне измењености ткива великог мозга.

 

АНАЛИЗА СЛУЧАЈА И МИШЉЕЊЕ

 

Испитаник је неупадљивог изгледа и понашања. Контакт се лако успоставља и одржава. Мисаони ток је кохерентан, на моменте нешто опширнији, у жељи да изнесе што више податак. Афективно је адекватан али се повремено региструје блажа депресивност, што је генерисано разговором на диферентне теме. У садржају мишљења нема суманутости. Актуелно нема чулних обмана. Запажају се блажи симптоми органског психосиндрома који се огледају у паду когнитивног функционисања, првенствено амнестичких функција. Психолошко-психијатријском обсервацијом нису регистровани знаци трајне душевне поремећености. У основи, ради се о особи која је осетљива на фрустрације и која своју напетост и агресивност потискује или соматизује.

Због породичног конфликта који је трајао више година, и кумулације беса, гнева,  љутње и разочерања (због прељубе супруге и последично лоших породичних односа) код окривљеног је била присутна хронична психичка напетост. До пораста те психичке напетости долази након жениног одбијања да га прихвати после повреде и најаве да ће га оставити. Доласци ђубретара из недеље у недељу и стално ишчекивање окривљеног да види да ли ће се то поновит несумљиво су још више доприносили поменутим негативним афектима, али су они и даље од стране окривљеног потискивани, што у потпуности одговара његовој структури личности и доминантним механизмима одбране. Бес, љутња и гнев, везани за сада покојну супругу су се понављали више година,  некада јаче, некад слабије. Овакво стање окривљени је потискивао у жељи «да сачива брак због деце».

Тога дана, када је видео да сада покојна супруга опет зове ђубретаре, наведено афективно стање је по ко зна који пут репетирано.У оваквом афективном стању одлази у стан и почиње свађа.Након псовки које му је супруга упутила, два ударца у предео главе где је оперисан, били су декланширајући фактори у односу на пражњење афекта. Оваквом стању пражњења афекта је допринео и органски психосиндром,  настао као последица повреде главе. Органски психосиндром се региструје и сада,  али обзиром на протекао временски период, слабије.  

 

Закључак:

У складу са изнетим, код окривљеног је у време почињења кривичног дела постојало стање привремене душевне поремећености. Генезу оваквог стања представља кумулација негативних афеката. Непосредна вербална и физичка провокација довели су окривљеног у посебно афективно стање напетости и раздражљивости, где је смањена контрола понашања због органског психосиндрома још више допринела наглом ослобађању агресије. Овакво стање дало је делу карактер претежно афективне радње. Према томе,  код окривљеног темпоре криминис,  могућност схватања значаја свога дела као и могућност управљања својим поступцима били су смањени у битном степену.

 

МЕДИЦИНА И ПРАВО

 

Медицина и Право имају дугу упоредну историју, чији токови су конгруентни са успоном човекових институција и достигнутих нивоа цивилизације и културе. Историја медицине није само историја великих открића и достигнућа појединих личности, већ дуготрајно проучавање манифестација, узрока и последица болести и повреда као и проналажење средстава за успешно спречавање и лечење. У основи, то се може дефинисати као процес разумевања саме природе и откривања путева преко којих се тим лекар-пацијент може успешно борити са природним феноменима.

Право, са друге стране, потиче из људског искуства и има за циљ одржавање мира и реда у зајеници људи, а модерни правни системи као цивилизацијско достигнуће истичу и заштиту људских права, једнакости људи као и заштиту планетарних ресурса путем конвенција, повеља, декларација и других инструмената међународног права.

Посматрано на општем плану, обе ове, на науци засноване дисциплине, одликује посвећеност човеку као комплексном бићу, заштитом здравља, односно права појединаца,  али и здравља и права заједнице. На конкретном плану деловања у постизању глобалних циљева, између обе дисциплине постоје значајне разлике:

1.    Тим лекар-пацијент у борби је са природом, док се у правном систему решава сукоб између личности, односно особе или особа са институцијама друштва.

2.    Овакве релације произилазе из става: људи (човек) следе Медицину, а Право води људе. Фактор доровољности одликује релацију лекар-пацијент, а у другом случају људи (човек) морају следити Право (принцип обавезности).

3.    На релацији узрок-последица јавља се значајна разлика у самој семантици. Сличност је то да се у обе дисциплине, у пракси користи актуелна а не фактуелна узрочност (нарочито не узрочност тумачења са позиција холистичке филозофије). Правна наука у пракси разматрања узрочно-последичних веза (процес каузације) више употребљава нематеријалне феномене (резултати различитих неуропсихичких стања), које медицинска наука, кроз истраживања, тек покушава да објасни. Каузација у правној науци стартује са поентом: „да није било такве активности (оптуженог), не би настала нека конкретна повреда на оштећеном“ (but-for каузација англо-саксонских ауттора. Пренаглашена поједностављеност овакве логике нужно је довела до примне сложенијег посматрања ланца узрочно-последичних веза у правној теорији и пракси, што је резултовало увођењем појмова теорија проксимитета и теорија ризика. Проксимативни узрок реферисан је као најважнији и најближи (у медицини би био назван основни) у ланцу догађаја који су произвели утврђену последицу – повреду или смрт. На неки начин, у примени овог принципа „исецају се“ најважније карике из ланца узрочности, и оцењују као проксимативне у односу на последицу, да би се на крају закључило да постоји директна узрочна веза. Очигледно је да се овде ради о примени псеудомаематичке операције, те се често додају, па чак и математички изводе, појмови и формуле из теорије вероватноће. Овакав принцип каузације најчешће задовољава потребе у медицинској науци и довољан је за доношење медицинских одлука, посебно ургентних, али му је слабост то што може неоправдано занемарити значајне контрибутивне карикеу ланцу узрочности. Модерни правни системи надокнађују недостатке наведеног поступка каузације применом теорије ризика. Теорија ризика у процес каузације уводи и разматрање поступака и својстава оштећеног укључујући и могући допринос „трећег лица“ као и шири спектар околности у којима се догађај одиграо.

4.    Највеће разлике, како у теоријској, тако и у практичној примени, између Права и Медицине настају у самој квалификацији кривичних дела (која је искључиво област права. За лекара је тешко схватљиво да медицински класификована и квалификована биолошка последица може имати сасвим различите правне квалификативе и самим тим и веома различиту правну последицу. Усудићу се да се упустим у кратко тумачење ове правне материје, јер у нјој медицина игра изузетно важну улогу које она мора бити свесна. За лекара је, у начелу, свако одузимање људског живота од стране друге особе убиство. Наравно да у правној материји није тако, што за медицинску науку може деловати збуњујуће. Основни приступ правне науке је да „нема казне без кривице“ („Nullum crimen sine lege null poena sine lege“), што за конкретан случај лишења живота од стране друге особе значи да ће се разматрати два основна услова. Први – свест о друштвеној опасности деловања починиоца мора бити формирана у његовом уму (mens rea). Право не кажњава за зломисао, већ је неопходно да се надовеже радња опасног деловања (actus reus). Овим се нинизблиза не исцрпљује могућа сложеност правне комбинаторике. На пример: ако је насилна смрт последица штетног деловања, али без унапред формиране свести о самом штетном деловању и његовој последици (actus reus bez mens rea), право ће квалификовати овакво дело као нехат (неглиџенцију). Далје је могућа правна коминаторика која настаје у ситуацијама када се mens rea може сматрати производом незрелог или оболелог ума, дакле неспособног да доноси зреле и рационалне одлуке, што значи да није способан да схвати последицу коју деловање производи. Осим незрелог и болесног ума као урођених или стечених стања, доношење мисаоне одлуке за деловање може бити привремено поремећено, чак и физиолошким стањима, а нарочито пролазним утицајем хемијских супстанци. У овом последњем случају, ментално процесирање може бити оштећено у различитом квалитету и квантитету, што је повезано не само са са извесним психолошким особинама личности, већ и са социјално-културалним схватањима неке средине и појединца. Увођење овако бројних елемената, заснованих на психологији и психијатрији, често поставља поједине гране медицине у центар борбеу судском театру, јер је очигледно да ма колико је тешка биолошка последица, она ће имати крајњи правни исход завистан од мисшљења судско-медицинског вештака.

5.    Брзина у прихватању тековина модерне медицинске науке од старне Права једна је од значајних разлика између ових дисциплина. Правна наука често споро прихвата да су новооткривене медицинске истине по својој егзактности такве да се могу применити у судско-медицинским вештачењима. Познат је пример са коликим закашњењем су судови прихватили да се на основу крвних групаможе искључити неко инкриминисан за очинство, али са друге стране, али са друге стране може се рећи да је право врло брзо прихватило ДНК анализу. Данас смо сведоци још увек незавршене борбенза признавање мождане смрти и добијања сагласности за рад са ембрионалним ћелијама.

Као што је приказано, разлика између ове две, научно засноване дисципчине, упркос стремљењу истом циљу, широке су и дубоке. Оне се не могу превазићи тако да лекари постају правници и обрнуто, јер у својој примени обе дисциплине траже и искуство, већ се разлике морају савладати мостовима преко којих ће се обавезно прелазити у оба смера. Ови мостови су практично разумевање положаја лекара унутар правног система, у поступку вештачења, односно разумевање значаја и користи коришћења вештака од стране правника. Средство којим се ови мостови граде јесте едукација, настава Судске медицине на правним факултетима, часописи, заједнички скупови, ...

За потребе суда, процену душевног стања здравља неког учесника у судском спору обавља вештак – специјалиста психијатрије, јер да би могао да одлучује, суд је принуђен да прибегава доказним средствима, од којих су вештачења изузетно значајна, пошто вештак мора објективно, на основу доказа, правила струке, укључујући по потреби и казивање странака које је субјективно, да одговори суду. Вештачити значи процењивати психичку способност односно психичко стање одређене особе у односу на неки законски пропис. Вештачење одређује суд, писменим решењем, а може се одредити установа, тим или појединац. Основна начела психијатријског вештачења из кривичног права тичу се утврђивања урачунљивости (психичко стање и психички однос према кривичном делу) и спровођења мера безбедности медицинског карактера.

Урачунљивост је способност схватања значаја извршеног дела или способност управљања сопственим поступцима у време деликтне ситуације. Најчешћи задатак вештака психијатра у судско-психијатријском вештачењу је изјашњавање о урачунљивости пред судом. Психијатријски аспект урачунљивости, подразумева утврђивање душевног здравља извршиоца у време деликтне ситуације, његову способност да схвати значај свог дела и управља својим поступцима.

У процени урачунљивости постоје следеће могућности:

  1. Уколико је извршилац у време деликтне ситуације боловао од трајног (схизофренија, параноја, парафренија, деменција и др.) или привременог душевног обољења (реактивна или симптоматска психоза, епилептично сумрачно стање, биполарни афективни поремећај, униполарна депресивна или манична епизода), привремене душевне поремећености (стања напитости или утицаја психоактивних супстанци, патолошко и компликовано напито стање, патолошки афект или афективна реаговања) или заосталог душевног развоја, а због неког од ових стања у време деликтне ситуације није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља сопственим поступцима, тада је за време истог био неурачунљив.
  2. Уколико је способност одлучивања или расуђивања извршиоца, због неког од ових стања била ометена, могло је постојати битно смањење урачунљивости.
  3. Када није поремећена способност расуђивања или одлучивања извршиоца дела, реч је о постојању урачунљивости.

 

Кривичне санкције и њихова општа сврха

Члан 4

Кривичне санкције су: казне, мере упозорења, мере безбедности и васпитне мере.

Систем кривичних санкција у нашем кривичном праву обухвата четири врсте кривичних санкција: 1) казне, 2) мере упозорења (условна осуда и судска опомена), 3) мере безбедности и 4) васпитне мере. Реч је о дуалистичком систему кривичних санкција где се, с једне стране, јавља казна, а с друге, мере безбедности.

Кривичне санкције су законом предвиђене репресивне мере које се, с циљем сузбијања криминалитета, примењују према учиниоцу противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело на основу одлуке суда донете након спроведеног кривичног поступка. Елементи, односно основна обележја кривичних санкција према томе су: 1) циљ кривичних санкција је сузбијање криминалитета; 2) оне су по својој природи репресивне мере; 3) примењују се према учиниоцу противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело; 4) морају бити предвиђене законом; 5) примењује их, односно изриче суд; 6) изричу се у кривичном поступку.

  

Општа сврха кривичних санкција јесте остваривање заштитне функције кривичног права.

Кривични законик одређује доњу старосну границу за примену кривичних санкција: лица која нису навршила 14 година не могу бити субјект кривичног дела, њима недостаје кривица као конститутивни елемент кривичног дела, она због свог недовољног узраста нису подобна да им се неко дело припише у кривицу. Она могу извршити само противправно дело.

У погледу кривичних санкција према малолетницима (као и према млађим пунолетним лицима и пунолетним лицима која су кривично дело учинила као малолетници) примењује се закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/05).

Када се утврди постојање трајног или привременог душевног поремећаја или заосталости у душевном развоју, односно, уколико се утврди постојање урачунљивости, или битно смањене урачунљивости за конкретно дело, а што условљава његову опасност по околину, даје се предлог суду за примену неке од мера безбедности медицинског карактера.

Циљеви мере безбедности:

1)     Ублажавање или уклањање симптома болести, односно поремећености

2)     Спречавање опасног понашања преступника у будућности

3)     Обезбеђивање менталне и социјалне рехабилитације и повратка у друштво

 

Мере безбедности су уведене да би се специјално превентивно деловало на одређене категорије учинилаца у односу на које казна не представља адекватну реакцију. Главну разлику између казне и мера безбедности треба видети у њиховој сврси.

 

Чињеница да је неко лице оглашено неурачунљивим још увек не значи да је опасан за околину, тј. да ће дело поновити. Опасност за околину у сваком конкретном случају мора се прецизно утврдити.

Мере безбедности су облик санкција и превенције у сузбијању друштвено опасних делатности и отклањању стања или услова који могу бити од утицаја на лица будућих извршилаца кривичних дела.

У систему мера безбедности нашег кривичног права садржане су и мере безбедности медицинског карактера. Оне су резервисане за учиниоце кривичних дела код којих постоје одређена стања, која могу бити повод поновног вршења кривичних радњи, али која се могу адекватним медицинским третманом отклонити или учинити безопасним.

Мере безбедности медицинског карактера примарно су медицинске и састоје се у лечењу душевно оболелих, душевно поремећених и душевно заосталих учинилаца кривичних дела.

 

У мере безбедности медицинског карактера спадају:

  1. Обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи (стационарно)
  2. Обавезно психијатријско лечење на слободи (амбулантно)
  3. Обавезно лечење алкохоличара и
  4. Обавезно лечење наркомана (мере под 3. и 4. су посебно издвојене у Кривичном законику иако је и то психијатријско лечење и може се спроводити на слободи или у оквиру чувања и лечења у стационарној здравственој установи)

Мере безбедности по Казненом закону Србије (КЗС) подразумевају две врсте лечења: обавезно психијатријско лечење лица која болују од трајног или привременог душевног обољења, привремене душевне поремећености или заосталости у душевном развоју, било лечењем и чувањем у здравственој установи или лечењем на слободи, и обавезно лечење алкохоличара и наркомана, мада је и оно у домену психијатријског третмана.

Обавезно психијатријско лечење и обавезно лечење алкохоличара и наркомана може се реализовати на два начина:

А) Упућивањем учиниоца кривичног дела на лечење и чување у одговарајућу здравствену установу,

Б) Лечењем учиниоца кривичног дела на слободи.

 

По дужини трајања мере безбедности медицинског карактера могу да буду двојаке:

А) Неограниченог трајања, када се учинилац кривичног дела налази на лечењу и чувању у здравственој установи, док постоји потреба за лечењем, односно док постоји опасност за околину (временско трајање је тешко одредити, па како је најчешће реч о трајном неограниченом лечењу и чувању потребан је посебан опрез и детаљна анализа свих елемената релевантних за доношење овакве одлуке).

Б) Ограниченог трајања, када дужину трајања лечења одређује суд и то најдуже до три године колико је предвиђено актуелним КЗС.

Ц) КЗС предвиђена је могућност и замене мере безбедности неограниченог трајања мером безбедности ограниченог трајања, и то у ситуацијама условног отпуста у смислу КЗС.

 

 

1. ОБАВЕЗНО ПСИХИЈАТРИЈСКО ЛЕЧЕЊЕ И ЧУВАЊЕ У ЗДРАВСТВЕНОЈ УСТАНОВИ

 

Члан 81

(1)   Учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости суд ће изрећи обавезно психијатријско лечење и чување у одговарајућој здравственој установи, ако, с обзиром на учињено кривично дело и стање душевне поремећености, утврди да постоји озбиљна опасност да учинилац учини теже кривично дело и да је ради отклањања ове опасности потребно његово лечење у таквој установи.

(2)   Ако су испуњени услови из става 1. овог члана, суд ће изрећи обавезно лечење и чување у здравственој установи учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело предвиђено у закону као кривично дело.

(3)   Меру из ст. 1. и 2. овог члана суд ће обуставити кад утврди да је престала потреба за лечењем и чувањем учиниоца у здравственој установи.

(4)   Мера из става 1. овог члана изречена уз казну затвора може трајати и дуже од изречене казне.

(5)   Учиниоцу који је кривично дело извршио у стању битно смањене урачунљивости и који је осуђен на казну затвора, време проведено у здравственој установи урачунава се у време трајања изречене казне. Ако је време проведено у здравственој установи краће од трајања изречене казне, суд ће, по престанку мере безбедности, одредити да се осуђени упути на издржавање остатка казне или да се пусти на условни отпуст. При одлучивању о пуштању на условни отпуст суд ће, поред услова из члана 46. овог законика, нарочито узети у обзир успех лечења осуђеног, његово здравствено стање, време проведено у здравственој установи и остатак казне коју осуђени није издржао.

Тумачења: Мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи може се применити према учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости, или учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело предвиђено у закону као кривично дело. Ова мера изриче се самостално или уз казну. Неурачунљивом учиниоцу кривичног дела не може се изрећи казна (изриче се само мера безбедности), док се битно смањеном учиниоцу кривичног дела мера безбедности изриче уз казну и извршава се пре казне (викаријски систем) – уколико је такав учинилац провео дуже или исто време у установи за извршавање ове мере од дужине изречене казне затвора, тиме је уједно издржао и казну. Ова мера се не може применити према лицима која касније, у току кривичног поступка, душевно оболе и тако постану процесно неспособна (што је могуће у неким страним законодавствима).

За примену ове мере безбедности морају бити испуњена два услова:

  1. Постојање озбиљне опасности да ће учинилац извршити теже кривично дело, тј. да је учинилац опасан за околину, што се утврђује прогнозом будућег понашања учиниоца у смислу вероватноће да ће понављати тежа кривична дела услед неког од психичких стања која су водила неурачунљивости, односно битно смањеној урачунљивости. Кривични законик захтева и да та опасност буде озбиљна, тј. да постоји висок степен вероватноће да ће учинилац поновити кривично дело.
  2. Ради отклањања опасности учиниоца потребно је његово лечење и чување у здравственој установи, што је уједно и критеријум за избор између ове мере и мере безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи када се ради о неурачунљивом учиниоцу. Код процене да ли је нужна ова мера, или је у односу на неурачунљивог учиниоца довољно лечење на слободи, пресудно је стручно мишљење вештака психијатра. Ради се о процени интензитета опасности и могућности да се она отклони, односно о утврђивању потребних мера за отклањање те опасности.

Ова мера безбедности изриче се на неодређено време, а о отпуштању из здравствене установе одлучује суд решењем након спровођења посебног поступка. Тај поступак се спроводи по службеној дужности, на предлог здравствене установе, или на предлог органа старатељства.

 

 

2. ОБАВЕЗНО ПСИХИЈАТРИЈСКО ЛЕЧЕЊЕ НА СЛОБОДИ

 

Члан 82

(1)   Учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело одређено у закону као кривично дело, суд ће изрећи обавезно психијатријско лечење на слободи, ако утврди да постоји озбиљна опасност да учинилац учини противправно дело које је у закону предвиђено као кривично дело и да је ради отклањања ове опасности довољно његово лечење на слободи.

(2)   Мера из става 1. овог члана може се изрећи и неурачунљивом учиниоцу према којем је одређено обавезно психијатријско лечење и чување у одговарајућој здравственој установи кад суд, на основу резултата лечења, утврди да више није потребно његово чување и лечење у таквој установи, него само његово лечење на слободи.

(3)   Под условима из става 1. овог члана суд може изрећи обавезно психијатријско лечење на слободи и учиниоцу чија је урачунљивост битно смањена, ако му је изречена условна осуда или је на основу члана 81. став 5. овог законика пуштен на условни отпуст.

(4)   Обавезно психијатријско лечење на слободи може се повремено спроводити и у одговарајућој здравственој установи, ако је то потребно ради успешнијег лечења, с тим да повремено лечење у установи не може непрекидно трајати дуже од петнаест дана, нити укупно дуже од два месеца.

(5)   Обавезно психијатријско лечење на слободи траје док постоји потреба лечења, али не дуже од три године.

(6)   Ако се у случају из ст. 1. до 3. овог члана учинилац не подвргне лечењу на слободи или га самовољно напусти или и поред лечења наступи опасност да поново учини противправно дело предвиђено у закону као кривично дело, тако да је потребно његово лечење и чување у одговарајућој здравственој установи, суд може изрећи обавезно психијатријско лечење и чување у таквој установи.

Тумачења: Мера обавезног психијатријског лечења на слободи сасвим је у складу са савременим психијатријским ставовима који подразумевају да се лечење низа психијатријских обољења може боље спроводити третманом у слободној друштвеној средини него у установи затвореног типа (нарочито када су у питању лакша кривична дела, нпр. клептоманија).

                При опредељивању за мере безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи, посматрано са психијатријског аспекта, потребно је сагледавање више елемената, у првом реду околности, а посебно начин извршења кривичног дела, врсте и природе душевног обољења, душевне поремећености или степена заосталости у душевном развоју, постојање и карактер психопатолошког садржаја, става и заинтересованости породице или стараоца за лечењем на слободи, статуса учиниоца кривичног дела, посматрано са аспекта радног односа, успеха лечења у хоспиталним условима итд.

                Ове мере се спроводе у оквиру Службе форензичке психијатрије у СБПБ „Горња Топоница“, при Одсеку за спровођење мера безбедности на слободи.

 

ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ НАРКОМАНА

 

Члан 83

(1)   Учиниоцу који је учинио кривично дело услед зависности од употребе опојних дрога и код којег постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље да врши кривична дела, суд ће изрећи обавезно лечење.

(2)   Мера из става 1. овог члана извршава се у заводу за извршење казне или у одговарајућој здравственој или другој специјализованој установи и траје док постоји потреба за лечењем, али не дуже од три године.

(3)   Кад је мера из става 1. овог члана изречена уз казну затвора, она може трајати дуже од времена изречене казне, али њено укупно трајање не може бити дуже од три године.

(4)   Време проведено у установи за лечење урачунава се у казну затвора.

(5)   Кад је мера из става 1. овог става изречена уз новчану казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење од казне извршава се на слободи и не може трајати дуже од три године.

(6)   Ако се учинилац, без оправданих разлога, не подвргне лечењу на слободи или лечење самовољно напусти, суд ће одредити да се мера принудно изврши у одговарајућој здравственој или другој специјализованој установи.

Тумачење: С обзиром на то да су алкохоличари и наркомани две различите категорије (заједничка им је само зависност од употребе дрога или алкохола), које захтевају и другачији третман, оправдано је што КЗ сада прописује две мере безбедности уместо једне, као што је то раније био случај у нашем кривичном законодавству.

                Мера безбедности обавезног лечења наркомана предвиђена је за учиниоце који су кривично дело извршили услед зависности од употребе опојних дрога, при чему се не тражи да је учинилац у време извршења кривичног дела био под утицајем дроге, већ је потребно да је дело резултат зависности од употребе опојних дрога, односно да постоји узрочна веза између учињеног дела и зависности учиниоца од дроге. Наркомани много чешће врше кривична дела због зависности од дроге, него под директним утицајем дроге. Често су то дела против имовине која се врше да би се дошло до средстава за дрогу. Поред овог услова, мора кумулативно бити остварен још и услов да код учиниоца постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље вршити кривична дела.

 

ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ АЛКОХОЛИЧАРА

 

Члан 84

(1)   Учиниоцу који је учинио кривично дело услед зависности од употребе алкохола и код којег постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље да врши кривична дела, суд ће изрећи обавезно лечење.

(2)   Мера из става 1. овог члана извршава се у заводу за извршење казне или у одговарајућој здравственој или другој специјализованој установи и траје док постоји потреба за лечењем, али не дуже од изречене казне затвора.

(3)   Време проведено у установи за лечење урачунава се у казну затвора.

(4)   Кад је мера из става 1. овог става изречена уз новчану казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење од казне извршава се на слободи и не може трајати дуже од две године.

(5)   Ако се учинилац, без оправданих разлога, не подвргне лечењу на слободи или лечење самовољно напусти, суд ће одредити да се мера принудно изврши у одговарајућој здравственој или другој специјализованој установи.

Тумачење: Услови за примену мере безбедности обавезног лечења алкохоличара су у основи исти као и код мере безбедности обавезног лечења наркомана, само што је овде реч о зависности од алкохола. За примену ове мере безбедности је важно разликовати обично пијанство од алкохолизма. За разлику од наркомана, алкохоличари чешће врше кривична дела под непосредним утицајем алкохола.

Основу сваког цивилизованог друштва чине правне и моралне норме, које одређују односе унутар заједнице, а самим тим регулишу и заштиту свог најбитнијег елемента – човека – нјегов физички и психички интегритет. Право, као друштвена наука, користи тековине медицинских знања, како уформиранју крајних норми, тако и у решавању конкретних питања правне праксе. Примењујући ову материју, право као лаик за медицинску страну проблема позива медицинску науку у помоћ путем институције вештачења и њеног експонента – судско-медицинског вештака. Наведену материју регулише више закона. Кривични законик (КЗ) прецизира кривична дела угрожавања сигурности сваког човека и санкције уколико се то реализује, Законом о облигационим односима (ЗОО) регулише се накнада настале материјалне и нематеријалне штете оштећеном, док Законик о кривичном поступку (ЗКП) и Закон о парничном поступку (ЗПП) регулишу основна питања у вези са вештачењем и вештаком.

 

ЛИТЕРАТУРА НЕОПХОДНА ЗА ПРИПРЕМУ КАНДИДАТА ЗА РЕШАВАЊЕ ТЕСТА

 

 

 

1.  Славица Ђукић Дејановић и сарадници,

Психијатрија,

Медицински факултет Универзитета у Крагујевцу, 2011

 

2.  Стојановић Зоран,

Коментар кривичног законика,

„Службени гласник“, Београд

 

3.  Крстић Божидар,

Судска психијатрија,

Пунта, Ниш, 2005

 

4.  Марић Јован,

Клиничка психијатрија,

Меграф, Београд, 2005

 

5.  Ћирић З.,

Основи судске психијатрије,

Ниш, 2004